Град Зворник
Службена страница Градске управе Зворник
Izaberite stranicu
  1. Почетна
  2.  » 
  3. Инфо
  4.  » 
  5. Вијести
  6.  » У Зворнику промовисан роман „Сужањ“
У Зворнику промовисан роман „Сужањ“

У Зворнику је под покровитељством Града Зворника и у организацији Дома омладине и «АС оглас» издаваштва промовисан роман „Сужањ“ ауторке Лидије Жарић, новинарке и директорице Центра за културу из Добоја, који је написан на основу истинитих догађаја и прати страдање богате српске породице.

 „То је живот једне жене, једне моје тетка, која је рођена 1920. године године, имала је изузетно тешку, трагичну и необичну судбину, а умрла је 2002. године. Она је била ћерка велепосједника која је доживјела страшне ствари проузроковане идеолошким сукобима у Другом свјетском рату“ – рекла је ауторка.

Њену судбину обиљежила је најприје смрт вјереника Чедомира Јаћимовића, предратног комунисте, за кога је требала да се уда у мају 1941. године, али је избио рат. Он је заробљен и стријељан исте године, након чега је и она процесуирана на пријеком усташком суду у Добоју, али је пуштена.

То је била прва њена страшна трагедија. Њен отац који је био један од најбогатијих и најобразованијих људи на подручју Требаве, живјели су у селу Кожухе код Добоја, је за вријеме рата био командант четничке позадине, а њен млади брат, тада осамнаестогодишњак, борац у четничком одреду.

„Пишући књигу дошла сам у недоумицу, морам описати све што се тада дешавало и све што је довело де њене коначне трагедије, али ме је помало био страх да не будем проглашена за браниоца једне идеологије, конкретно четничке на Требави гдје није било партизанских јединица. Ти људи су, према свим причама које сам ја дуго изучавала, само бранили свој крај и огњишта. И успјели су часно и достојанствено одбранити Требаву. Међутим, дошла је нова идеологија, партизани су у априлу ослободили Добој и након два дана је кренула крвава освета. Међу тада убијеним људима били су и отац и брат моје главне јунакиње. Њима нико није могао ставити на душу нешто због чега би могли да одговарају, а камоли да буду убијени. Тај губитак је за моју главну јунакињу био финале трагедије и почетак њене патње. Она и њена мајка су биле прокажене, већина имовине им је национализована и одузета, а оне саме дуго година нису имале чак ни лична документа. Оно што ме је фасцинирало и натерало да пишем причу о њој је достојанство са којим је она проживјела остатак свог живота, а имала је ту несрећу да дуго живи, умрла је у 82 години. Она је увијек била у црнини, осорна, намрштена, одбојна.“

Наставак њене трагедије је био у томе, прича Жарићева, што мајка није дозволила да она поново оживи.  Мајка је гајила култ покојног мужа, нарочито сина, не дозвољавајући Борки да се уда и да оде, а с друге стране ни да некога доведе. Она је остала сама, умрла је горка, ојађена, али изузетно достојанствена, није дозвољавала никада да је неко жали.“

Ауторка каже да је у роману, поред описивања Боркиног живота, јако много пажње посветила историјском контексту у коме се све то одвијало, посебно Другом свјетском рату у Требави, јер о томе никада нико није дубље писао, с обзиром да је то био четнички крај и није се смјело.

„Ја сам настојала да све то што сам написала, читав контекст који сам описала, буде истинит. Желела сам да дигнем историјски вео са тих неких ствари које никада нису изречене.“

Рецезент и издавач  др Славица Гостимировић у рецензији, између осталог је написала да је аутор, конкретним и живописним ријечником којим је проткан цијели роман, уз очување архаичних израза и говора, постигао висок стилски израз за опис и нарацију. Сужањ је социјални, породични и реалистички роман, али и причање у облику дијалога, роман времена и догађаја.

„Лидијино дјело, према мом скромном мишљењу, задовољило је све елементе епске приповједачке прозе, квалитетним и снажним језиком, стилом  и композицијом, те на тај начин створило предуслове да се постави као квалитетно штиво у којем ће читаоци који поштују прави књижевни израз моћи да уживају, али такође и дјело које ће изазвати буру емоција и натјерати вас да дубоко саосјећате и да се поистовјетите са тешком људском судбином, нажалост, истинитих ликова.“, написала је, између осталог Гостимировићева.

Модератор догађаја била је професор српског језика Миланка Стаменић.